VESNA RADOVIC

Весна Радовић рођена је 31.12.1966. године у Херцег Новом.

Фармацеут је, специјалиста фармацеутске медицине, доктор медицинских наука и научни сарадник. Живи и ради у Београду.

Објавила је збирке поезије: Чувари душе, Гора изнад мора, Несаница, Искласале речи, Име на води, Трагови белог медведа, На чају код Љиље Брик, Пољубац из Француске улице, избор песама Чувари душе, и роман Фирентински шал. У припреми за штампу су књиге песама за децу Капутић за промрзле птице и Код нас је била Зубић Вила.

Добитница је Mеђународне награде за уметност и културу, Таранто, Италија, 2000. године, и више домаћих и регионалних књижевних награда, од којих су најзначајније:

• Награда „Милан Ракић“  Удружења књижевника Србије,

• Златна значка Културно-просветне заједнице Србије,

• Златна плакета Удружења српских књижевника Словеније, у годишњој акцији „Златно перо Љубљана 2017“ за најбољи роман и друге.

Једно време водила је књижевну заједницу у кући Ива Андрића у Херцег Новом.

Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе.

Песме су јој превођене на енглески, италијански и руски језик.

Објављује поезију у више часописа. Заступљена је у зборницима, домаћим и међународним антологијама.

 

ПРСТЕН ВЛАДИМИРА МАЈАКОВСКОГ

 

Из ината и очаја,

волим те дрско и покорно,

силно и нежно,

волим те

као што се први и последњи пут воли,

мени нису потребне револуције

да би дирнула ленчуге и неписмене,

пробудила снене,

овога пута прстен Мајаковског,

спреман је и чека на мене!

Овога пута, молим те,

пусти ме да прођем,

хајде,

склони се мало у страну,

овако танана лако се провучем

и кроз најмању рупу,

ако ништа друго,

запрети да ћеш се убити,

пењући се на дрво,

урлајући на сав глас,

неверницима поручи:

Весночка, венчаћемо се прво!

 

Добро, смири се, манити човече,

и сачекај прво да чујем

које на листи чекања,

сачекај прво да видим

да ли ће ме заобићи,

метак рикошет, метак први,

ево, остало је још два-три сата

до самог краја,

стога ти обећавам,

бићу ти жена из ината и очаја!

Из потребе да дајем,

волим те дрско и покорно,

сневано и стварно,

волим те

као што се воли на југу,

на плантажама наранџи,

међу цветовима белим,

тамо где љубав никада не вене,

овога пута прстен Мајаковског,

спреман је и чека на мене!

 

ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ

 

Шта ћу ја твојом улицом, у јесен, кад лишће опада

Увело лишће које чистач улица, купи на гомилу

А, бескућник на клупи, држи у рукама

Као букет сувог цвећа, који чува за ЊУ

Бојим се да је глупо да ти објашљавам

Јер, то је као кад верник објашњава неверникуБога

Зашто се поново враћамФранцуском улицом

Са рукама у џеповима коцкастог капута

И хекланом беретком на глави

Као распуштени легионар

Који оставља ратиште, а остаје веран домовини

Видиш, ниси ме могао отерати

Остао си запетљан у једној црној коврџи

Која ми несташно пада на чело и покрива боре

Док се саплићем о попадано кестење у парку

На Студентском тргу

Ту сам, на истој адреси, још живим и певам

Упркос три урагана која су ме снашла

И поплавама које су ме избациле

Иако је код мене један кофер стално спакован

Ја сам твој Леси који се враћа кући

Који је преживео Царства

Републике и два светска рата

Иако, осећам да си хтео да ме надмудриш

Само се правим блесава

Пристајем и дајем ти предност

А, веруј ми, било би боље

Да си помогао да лакше умрем

И био последњи, који ми је склопио очи

Знам да си хтео да заборавиш песме које сам волела

Монтан, Азнавур, Беко

Први и други Шостаковичев валцер

Цигане, виолине...

Зато, молим те, пусти ме да их поново чујем

Помози ми да поново видимПариз у ноћи, снежни Праг

Децу која се санкају крај Карловог моста

И помиришем жуте дуње које сам чувала за тебе

На дрвеном ормару моје мајке

Знам да си прижељкивао да одем прва

А, ја сам одувек била добар ђак и читала између редова

Баш зато, ако некад пожелиш да се вратиш

И дођеш на Фијесту

Где ћу као примадона у опери певати "Аиду"

А, ти седeти у првом реду позоришта

Као усамљени старац од осамдесет лета

Који кришом пожели да вози тротинет

И сам себи ставља лисице на руке

Молим те, послушај ме, бар' једном у животу

И опрости, заиста опрости, ако сметам

Ако мене питаш, не могу да праћутим

Да је наша љубав била историјска!?

 

ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ У МОСКВИ

 

И ове јесени све исто је,

једна за другом

одлазе генерације бунтовника

који су волели Русију

у добру и злу,

а чије су очи гледале на Исток,

мада окренуте Западу,

и када није било помоћи,

јер понекад је помагање,

само големо одмагање,

у лажном времену

поезија је у ћорсокаку,

али само на кратко,

упамти, баћушка мој,

да није било Пушкина,

не бисмо волели своје жене,

онако како то данас чинимо,

обећавам ти

пред светом, убићу се,

моја сентиментална куцо,

ако се претвориш,

у компјутер без срца!

 

Боже, подари нама слабима,

неку нову песничку авангарду,

као што си подарио

„генерацију шездесетих“ Москви,

Вознесенског, Јевтушенка,

Ахмадулину, подари!

Принеси свежег цвећа за Русију,

јер мојој земљи прети глад,

продавнице се празне,

несташице су хлеба, меса, млека,

и сви чекамо у редовима за мало наде!

 

Боже, нахрани нас и оне,

које на улицама нико

не препознаје и не зауставља,

и који због болести гласних жица,

говоре тешком муком,

а чије руке видно дрхте!

Боже, никада нас не препуштај руљи,

простацима и преварантима света,

уместо шећера,

Боже, подари мало соли,

нама што смо навршили педесет лета!

 

Иако знам да ове јесени

све исто је,

и све више времена проводим у дачи,

на периферији великог града,

из које тек понекад излетим

као бубамара без крила

што се упутила

на вечери поезије у Москви,

као некада давне 1968.,

када су се наглас читале песме

и понека тајна писма,

а срце болело

као кости пред промену времена,

не, верујет ми, драги пријатељу,

као што ни ја

не верујем да је Земља плава лопта,

охоло одмахујући руком

на све заблуде младог Бајрона,

и ове јесени,

као разграната дивља ловорика,

позивам срце за сведока,

да „поштена крв је најраспеванија!?“

 

*****