Jevrosima Ristović

Jevrosima Ristović rođena je 1952. u Grivskoj kod Arilja. Diplomirala je na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Živi i radi u Beogradu.

Objavila je zbirke pesama: Vrt omeđen oblacima (1994), Geografija dlana (1995), Jabuka u lavirintu (1998), Vodena svila (1999), Requies za Jerinu (2007) i Molitva za Irinu (2010).

Zastupljena je u više zbornika poezije.

Član je Udruženja književnika Srbije od 1996. godine. Angažovana je u Odboru UKS za međunarodnu saradnju.

e-mail: jristovic@tob.co.rs

_________

 

POLAKO ZRIM

 

Polako zrim

prikupljam iskustvo

biljnog i zivotinjskog sveta

u košnicu veka

u košticu leka

Voda koju nosim

pretvara se u misli

Divim se svetlosti što

od mene postaje

Uzdahu jer se brže

razmnožava od radosti

Pletem veče dragi moj

da odložim dolazak noći

Oprašujem nevidljiv korov

svemira

 

 

VREME

Kad vreme nije ulazilo u našu pesmu
u reči koje si začarala i zatvorila
u svoje čari u njihov san da im se san desi
Kad sam se sa sobom rastajao
tumačeći bibliju dodira ispirajući zlato
iz najfinijih božićnih poslanica
u proročanstva stavljao proroke same
Kada se oko tvojih prstiju okretalo moje telo
bivalo svetlost u prstima gašena hteo sam
da se pomoli voda i talasi pobožni budu
u crkvi izgrađenoj na kraju sazvežđa
za venčanje naših budućih ćutanja
Kad je vreme zaobilazilo našu samoću
od bdenja tkasmo platna i poruke
da potomcima hleb i vino na pričešću budu
Kad vreme nije ulazilo u naše oči
veruj mi za malo se nisam u tebe
pretvorio

 

SMISAO

 

Smisao je to kad rečima šijem košulju

od beline papira, kad iz nje

oslobađam zarobljene reke

opšivam rubove koncima od svetlosti

vezem spoljni i unutrašnji svet pesme

pticama na nevidljivom nebu poruke

Za dignuta jedra ljubavi snujem more

u malom sećanju krećem od trenutka

Stavljam biserne ogrlice znakovima

nabujalim mislima punim kotarice

postavljam put, nadgledam let

mamce za ribe, poglede za izložbu

na pola presečenu samoću lečim

Za poštene nalazače blaga

u svakoj rečenici slavu slavim

Smisao je to oblikovati belinu

da i rečima se dopadne i ostanu

tu i sačuvaju svoj svet, celinu

 

 

DA LI ĆE PESMA IMATI SENKU

 

Da li će ova pesma imati senku

rođendan sa svećicama

biblioteku zamišljenih talasa

da li će se iz svih života vratiti u svoj

Hoće li joj osedeti smeh

pogledu stati sat, oboleti glas

okruniti san u zidove tvrđave ugrađen

da li će Sveta majka uneti

u ovu prazninu samo jedan dan

u latice govora pustinjskog

muka dvoličnog, bisera lažnog

sa danom svetlu molitvu uneti

za spas lovaca pretvorenih u lov

 za spas polja u koja se uvukao strah

Da li će uspeti

da obnovi vodu za krštenje misli

da očisti slova poreklom iz jeze

da pesma bude od zaraze lek

 

Da li će uspeti da spozna ćutanje

i razbistri se

 

 

SVETLEĆE PUZAVICE

 

Nemerje je. Prepisujem sebe

u tu knjigu. Reči dugo prenosim

s kraja na kraj svoje usamljenosti

Stranicu po stranicu

u geometriji pripovedačkog zanosa

Znam, duhovi predaka izgovaraju reči

duhovi potomaka ih slažu u pripovetke

ja između njih rominjam

rečenice, svetleće puzavice uz vekove

uz papirus, uz pergament, uz kule

sa kojih se mahanje naših majki

i danas priviđa nedragom gostu

Rečenice ka Suncu, ka odgovoru

Gajim usvojenu tugu, nasleđene suze

u svetu vrhova puzim, biram kraj

zanat od prelja kradem

lik za ogrlicu jutra snujem

mamim preko crte privide

da ih zakitim prolećnim hujem

laticama aprila hučnim kad se osmelih

iz zvezdanog sećanja da smerno iskoračim

Nemerje je. Pripisujem sebe u tu knjigu

na leđima mi se topi karpatski sneg

kroz reči Odra i Visla otiču, prati nas

mahovina severa i ninje i prisno

a krati se vek i vri u zvezdanim

i božijim rukotvorinama

 

ZARASLA U MOJE MISLI

 

Zaraslu u moje misli

pokorenu svežinom žubora

prizivam klekao u savršen san

Na reveru veka izvezen

da ti tihi plamen pogleda lovim

izmamim nevinih misli sklad

mojoj molitvi utolim glad

Ležim u telu neizgovorene reči

kao začin dodat besmislu lutanja

kao divlji vetar presađen u vrt

Slep sam video manastirski krst

u godini mog odlaska sa visova

u njegov zov ogrnut pošao sam

putem ubranim u jesen

Prizori iz zavičaja natopljeni tugom

još su mi pratnja verna

i suza što jezero je već

Lutam a reči proglašavam za prijatelje

slušam otkucaje njihovih srca

u njih spremam uspomene

umivam svaki čas koga se setim

Zaraslu u moje misli

pokušavam da ustupim rečima

 

 

GLAS PRETVOREN U PLEN

 

Dodirnut sam dodirom tvog odsustva

ti pronađena dubino suštino

iz dodira razvejana po čulima

u najlepšem pogledu usred noći

nasred bića na putu za raj

Gnezdo je načinjeno od senki

dve ptice iz nečije stvarnosti doletele

od sećanja koja su prestala da žive

od usitnjenih za razmenu delova misli

teritorija čije pokoravanje leči

od grančica pripremljenih za potpalu

poslednje vatre u svetilištu

Glas je završio kao plen zlata

a duboka linija našeg očaja ulovljena

je u blagu vest o uskrsnuću

Voda i vazduh izgnanstva šume

a ja sa krstom ranama i oproštajem

dovoljno sam odmakao ka smrti

da dodirnut dodirom iz odsustva

esencijom dodira pomerim suton na čas

i odlazak pretvorim u povratak