Milenko Popic

MILENKO POPIĆ rođen je u Bačkoj Palanci, 13. aprila 1945, a po rođenju živi i radi u Somboru u građanskoj prosvetnoj porodici. Uz poeziju i prozu objavljuje teorijske tekstove, recenzije i antologije. Uporedo s osnovnom školom završio je Nižu muzičku školu (odsek violina). Diplomirao je jugoslovenske i opštu književnost na beogradskom Filološkom fakultetu. Apsolvirao je postdiplomske studije u Novom Sadu. Bio je zaposlen u Galeriji „Milan Konjović“ (1974-1979), a, zatim, kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci „Karlo Bijelicki“. Ima porodičnu biblioteku s desetak hiljada knjiga. Objavio je tri knjige pesama. Poslednju Spontanist štampale su „Šumadijske metafore“ povodom prve nagrade za najbolju pesmu 2008. Objavio je knjigu Konjović iz prikrajka za koju je dobio Visoko priznanje „Akademije Ivo Andrić“. Objavio je dve antologije pesama o Dunavu i slikarima i slikama u somborskim almanasima. Član je Društva književnika Vojvodine od 1987. i Udruženja književnika Srbije od 1993. Bio je urednik časopisa Dometi za koji rad je dobio Plaketu zahvalnosti za trajni doprinos ugledu i razvoju UKS. Bio je urednik somborske edicije Golub. Bio je više puta, po pozivu, učesnik sa gitarom na Beogradskom međunarodnom susretu pisaca. Od 1992, inicijator je i voditelj jedinstvene spontane družine Poetsko igralište, gde na gitari prati kazivače stihova i peva svoje i pesme poznatih autora lepe književnosti. Komponovao je preko 70 pesama i organizovao nekoliko stotina nastupa. Od 1982, maratonac je sa istrčanih 70 000 km i osvajač osamdesetak medalja. Višedecenijski je direktor najstarije asfaltne trke Somborski maraton.

e-mail: milenkopopic@gmail.com

_____________________

 

KONJOVIĆEV MONOLOG

 

I ne bude li vetrova

i ne bude li oluje

i ne bude li pozara

i ne bude li pijanih predela

ja ću ih stvoriti

 

kao koplje kihotovsko

bacam kist na platno

u naletu strasti ozaren

razbijam mir prividan

preda mnom prostor osvajam

 

valovi vatre i zarkog obojenja

u nepreglednoj ravnici svedoče

priroda zivi u nama

snagom samoga čoveka

 

I ne bude li vetrova

i ne bude li oluje

i ne bude li pozara

i ne bude li pijanih predela

ja ću ih stvoriti

 

kao koplje kihotovsko

bacam kist na platno

pokret iz mene nikao

grudvu zemlje i sunca gura

kuće se i zita povijaju

 

ono što vidite nisam ja

slika je večni deo mene

ono što vidite nisam ja

slika je večni deo sveta

 

 

KAD NE BUDE SVETLA 

 

On nema znak kao trag

na uočljivoj istini

nije mu ni vazan

njemu je telo svedok slučaja

lebdeći talog na kosi

izvan okršaja

sa stalno nekim prijateljem

na izgladneloj čistini

i izigranom prostoru istorije

u zaboravljenim igrama

smeha i radosti

ako se nešto nekog tiče

to ne ističe

u nas je mnogo onih koji traže

a ne mogu dati ništa

Spontanist nostalgično čeka dozivljaje

unapred se s njima dogovara

uz otvoren prozor izgladnelom nemiru

on sanja i kad ne spava

nadahnut za lutanja nepredvidljiva

za njega je život šumeća poezija

u čaši Bošovih mehurića

gde gutljaj za dan

raste među ljudima

a ne odsustvo na stanici

gde neko prolazi i kad se čeka

trebalo bi se izdvojiti

iz banalnog prenosa slika

neka me kamenuje onaj

ko misli da je bezgrešan

kad si prepušten stvarima

osobitom rastu duha

biće i običan drhtaj zasluga

kasno je kad ne bude svetla

moramo već sad uživati

u onome što nam se dešava

 

 

ZAR POSTOJI NEŠTO VAZNIJE OD POEZIJE 

 

Zar postoji nešto vaznije od poezije

svako ko zna da čita s očiju

kroz nadahnuto osećanje

ispunjava vidljivim nevidljivo tkanje

u dijalogu s prirodom

ni trenutak ne ostaje

po strani van stiha

slični smo danima sebi ostavljenim

poezija je kraljica govora itišina

 

 

SPONTANIST ŠAPUĆE BESPUĆEM

 

Daleko od smrti

kad traje ljubi klija dopunjuje

sanja kao što hoda gleda sedi

njemu ne prete rezirani sukobi

prete mu dobro stojeće istine

njih povremeno vanja promešati

istorija ne sme zaostajati

i novo se češe o dovratak prolazni

dok dogoreva zar neispunjenog kretanja

Spontanist tad najpotrebniji

šapuće bespućem

promeni me vetre promeni

kad znaš da nisam jedini

koji razbacuje salivene oskudnosti

gnoji predviđanja i očekuje da zalista

ono što još ne postoji

mi smo svi ljudi

nedovoljno prisutni

kad je vreme na proslavi

prostoru neprekidno opada trajanje

 

 

A JA SAMO TRČIM

 

Osećam dah usnulog bespuća

na dnu prozora starih kuća

kao u nejasnim snovima doslovno

oblaci beli kruze visoko

ljudi nostalgično neguju htenja

množe i dele raspolozenja

a ja samo trčim

to je dobar znak za trag pomirenja

između mene i onih kojih više nema

 

kad god zazelim napuštam sokak

uz Mostongu brojim svaki korak

kao da zna da me pleni

priroda prava budi se u meni

tihi gospodar sam ulica i puteva

raduje me što tako pripadam svima

kilometrima širim mir u gradu

naslanjam dane uz reku krivudavu

zivot postoji samo dotle

dok nas još uvek negde ima

 

kada mi korak ukrsti

obilje raspuklog prostora

duša zadrhti budi mirise

jedva čujnih svežih slika

naglo prodire ustajala daljina

mreška se u seni moga lika

a ja samo trčim

to je dobar znak za trag pomirenja

između mene i onih kojih više nema