Dušanka Milatović

 

Dušanka Milatović - rođena 29.06.1957.godine u Stanišiću kod Sombora.

 

Školovala se u Stanišiću, Somboru i Subotici. Pisanjem se bavi još od srednjoškolskih dana. Piše poeziju, prozu i aforizme. Pored pisanja bavi se slikanjem. Objavila tri zbirke poezije: "Suzama ću napraviti reku", "Kamena molitva" i "Plava kazna". Zivi i stvara u Somboru.

 

 

 

OSMEH

 

 

 

Nosim osmeh

 

I onda kad mi srce plače

 

Pred nikim suzu nisam pustila

 

To bi se tumačilo

 

Ne kao bol

 

Ne kao nemoć

 

Već žal za srećom

 

Iz nehata pogubljenoj

 

 

 

Prelazim iz bola u bol

 

Kao iz crne u još crnju odaju

 

I ljubim zamišljene zvezde

 

I letim let bez leta

 

S osmehom na kraj sveta

 

 

 

Vrtim se u začaranom krugu

 

Oko bolne ose

 

I baš kao da svi znaju kako mi je

 

Osmehom rasplićem

 

Tugom vezane gordijeve čvorove

 

 

 

Često ni sama ne znam

 

Kome i čemu se osmehujem

 

I da li se osmehom spašavam

 

Ili još više trujem

 

 

 

Ulovljena u crnu mrezu

 

Iz inata se osmehujem

 

Da li sebi ironično

 

Ili sudbini dvoličnoj

 

Uz podsmeh

 

 

 

Valjalo bi naoštriti zube

 

I zauvek pregristi osmeh

 

 

 

 

 

BEZ NADE

 

 

 

Sagradiću dvoranu od nade i useliću se u nju

 

Bole me ove hladne senke što po crnim zidovima igraju

 

Boli me mir odglumljeni

 

Kad razvučem crtu od uva do uva kao da se smejem

 

Namaknuću osmeh

 

Useliću Sunce nade da se malo zgrejem

 

 

 

Smućkaću melem od nade da privijem na rane

 

Teške prašnjave zastore od paučine

 

Preseću perorezom što ga držim u levom džepu

 

Razmaknuću zavesu

 

Pustiću Mesec da obasja pomrčine

 

Boli me ova soba sa pogledom na ulicu slepu

 

 

 

Po njoj hodaju duhovi bez srca čekajući nadu

 

Kao jutarnje narastanje Sunca iza drvene ograde

 

Dozvaću Boga

 

Boli me ovaj zivot bez nade

 

 

 

 

 

ZOVEM SE

 

 

 

Zovem se...

 

Ne ne zovem se nikako

 

Dođem kad hoću

 

Odem kad moram

 

Imam hiljadu i osamsto šezdeset pet mana

 

Imam pokidane dzepove i napuklo srce

 

To se ne vidi

 

Imam plavu kosu i plave oči

 

To se naravno vidi

 

Kosu volim da vezem u kiku ili kobileći rep

 

Ne govorim mnogo i ne govorim često

 

Ali kad kazem

 

Bolje da nisam rekla

 

Oblačim muške košulje

 

Koristim muške parfeme

 

I volim da nosim punjene štikle

 

Volim sve što je punjeno

 

Punjene patke

 

Punjene paprike

 

Punjene ptice

 

E da

 

I punjenu Karađorđevu

 

Praznina me ubi

 

Zato volim punjeno

 

Volim i punjeni mesec

 

Nekad sam radila kao knjigovođa

 

Volela sam ispunjena konta

 

I ispunjene ukrštene reči

 

Uvek sam znala da ih popunim

 

Kad ne znam lupim slovo

 

Nema veze što nije tačno

 

Samo da ne ostanu prazne

 

Sve to volim

 

Zbog ove praznine u meni

 

Ispunjene svetlošću

 

 

 

 

 

SUMORNO JUTRO

 

 

 

Izgubila sam tebe a našla reči

 

Da bi ispisivala pesme čeznje

 

 

 

Ali pevati ne umem

 

Sa slomljenom zicom na duši

 

 

 

Akorde spalih

 

U oblaku dima

 

Suza me guši

 

 

 

Znam da mi tu nije mesto

 

Pa zavapim kao da vrisne grom

 

I snagom svom

 

Skupljam rasute bele reči

 

Po crnom platnu

 

 

 

One su moja nada

 

Ali i nada mi dođe kao barikada

 

Ugasi mi ponekada

 

Poslednju svetiljku duše

 

 

 

U dubini tame

 

Svetle bele ptice zatočenice

 

 

 

Na obali jutra java se rađa

 

Umorna sam odoh da sanjam

 

Ili zapravo zelim

 

Da se ne probudim

 

 

 

 

 

U TRINAESTOM MESECU

 

 

 

Od prvog do poslednjeg u godini

 

Prepreka je stajala između mene i njih

 

Mogla sam uloziti napor da srušim januar

 

Neponovljivim postupkom

 

Recimo slučajnim jutarnjim padom sa prozora

 

Rekli bi ona je luda zena

 

Ko još pere zaleđene prozore u cik zore

 

 

 

Mogla sam februaru dodati još jedan dan

 

Da bude prestupan kao godina što me odrodila

 

Rekli bi ko je ona da menja kalendar

 

 

 

U martu sam mogla povesti martovske demonstracije u ime nacije

 

Rekli bi kao da je njoj stalo do ove zemlje i ovog grada

 

Zar joj nije dosta njenog jada

 

 

 

Prvog aprila mogla sam zeznuti svakog

 

I slagati da sam bila gde nisam bila

 

Da mi nisu slomljena krila i da mi je nikao nokat pod petom

 

Od previše hodanja svetom

 

 

 

U maju bi se zamajavala kao i obično i to bi radila odlično

 

Junu bi dala uzicu da mi povede zivot ko junicu na klanje

 

I plakanje kroz gusto tkanje što se u junu rodih

 

Rekli bi i ovo joj je ...kroz gusto granje

 

U julu sam mogla biti Julija bez Romea

 

 

 

U osmom bi mogla Auguste lude i nepoznate ljude

 

Matirati sopstvenim ludilom

 

Rekli bi šteta nije ona toliko razapeta ima još luđeg sveta

 

 

 

U septembru Miholjskom mesecu grozdoberu

 

Mogla sam prevariti čak i lisice da ovo što teče niz moje lice

 

Nisu suze već gvozđe

 

Rekli bi uzmi čakiju potrgaj kiselo grozđe ispeci rakiju

 

 

 

U oktobru kad lišće pada mogla sam otići u šumu izvan grada

 

Da usred šumopada legnemo ja i nada na mrtvo lišće

 

Rekli bi kao da samo nju srce stišće

 

 

 

U novembru grudenom i studenom

 

Mogla sam slaviti devojačku Slavu Aranđelovdan

 

Rekli bi njoj je do Slave a u kući nema glavne glave

 

 

 

U decembru bi mogla da prosim i da se ne zanosim

 

Kad zaspem u studenu belom

 

Da će nešto reći nad mojim mrtvim telom