Vidak Maslovaric

Vidak Maslovaric rodjen je 1950. u Bozicima kod Andrijevice. Po akademskom obrazovanju je profesor francuskog jezika, a po zanimanju novinar. Objavio je sledece zbirke poezije: VETAR U REVERU, DRUGI KRUG i PROBUDI SE. Objavio je i dramu ZATVARANJE KRUGA, publicisticku knjigu ZA DOSTOJANSTVENU STAROST i roman NEPOMENIK. Zastupljen je u antologijama: PESME O MAJCI, SUNCAREVA MAJKA , LIMOPIS, PROKLETIJE POJEM, i u vise desetina zbornika poezije i proze. Dobitnik je više znacajnih nagrada za poeziju.

Zivi i radi u Beogradu.

e-mail: vidak.maslovaric50@gmail.com

_______________________________

 

 

DAVNI SAN

 

Pod ovim krovom

zru davna leta i tišine.

Pesme i smeha

ni u tragu.

Na kućnom pragu

lik naše majke lebdi:

treperi kao da su

sve zime sveta ušle

pod njim.

 

I reka zmijoglava

stišala brzake,

promenila tok,

na sprudu razmešten

davni san,

dan se zapleo u vreze,

miriše na kamen.

 

Ima li koga blizu

vapim glasno,

kao da sam zapao

u tudjinu: odnekud

dopiru odjeci u nizu

i čujem sasvim jasno:

sam si...Sam si... Sam.

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

 

TUMAČENJE SNA

 

Iz sna ćeš izaći sa nevericom

i nejasnim tragom u dnu oka,

bićeš Bozja čestica

koja teskobno traje

izmedju slika bez boje,

i tu ćeš kajati sve svoje

izmaklo za tren.

 

Bićeš mutna voda,

šuma koja ne lista, a tu je,

bićeš trista čuda,

a nećeš znati koje je tvoje,

bićeš tmica i tamnica

svojoj duši, kojoj je

svejedno koja je strana sveta,

i koje gluvo doba je najpodesnije za beg.

 

I kuda bezati iz svoje glave,

u koji zaum preostali stići,

kako se navići na košmare,

na vreme u kome trenuci ne postoje,

već sve traje bolno neprekidno.

 

(Nagrada publike na Smederevskoj pesničkoj jeseni 2013.)

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

 

LIK U LIKU

 

           Duški Vrhovac

 

Evo reči kojima branim

svetlost i zvuk

i kažem - ne dam.

 

Svi bi u tišinu, u mir,

da se ne zna ko je i šta je,

da se prićute dok muka traje -

prvotnija od one prve

koja je opomena Tvorca

za pragreh.

 

Svako bi prema nebu

Niko u sebe da zaviri,

u svoje teskobe i ruševine,

da vidi: ko mu sastavlja

kraj sa krajem u utrobi

i čini mogućim - nemoguće.

 

Svi bi u mnoštvu čuda

da budu najveće što je,

da budu temelj kuće

pustoš nebeska kad zaveje,

da se pritaje svuda gde je

koren i stablo i grm,

kao lik u liku kad se pronadje

sasvim začudjen.

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~