Ljiljana Crnić

Ljiljana Crnić rođena je u Splitu (Hrvatska) 25. oktobra 1954. godine. Piše poeziju i prozu. Publikuje od 2009, objavljivana u više od 70 zbornika, almanaha i antologija. Objavljivana u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Italiji, Kanadi, Indiji. Objavila je više knjiga poezije. Prevođene su joj pesme na slovenački, makedonski, engleski , italijanski, nemački, francuski, albanski. Član je Hrvatskog književnog društva i Udruženja književnika Srbije iUmetničke grupe ARTE iz Beograda. .

Živi i stvara u Beogradu.

 

 

O PSIMA I KARAVANAMA

 

Umorna od uzaludnog

osmjehivanja nekvalitetnima,

ispraznila sam džep pun čarolije.

Vi čudnim slučajem nekim

zalutali u moj život-

Što će vam tolike laži?

Iz skrovišta vaših,

od košmarnih snova,

 izmišljenjih,

izbacujete svoj otrov,

podanicima licemjerja,

bescilja i ranjenih sujeta...

Kada su vam radosti nestale?

U duši mi tuga drijema,

ali vam više ni svoje psovke ne dam.

 

 

ŠUTNJE DRUGUJU

 

Drugujemo li sa šutnjom

il’ samo šutim ja?

Možda se svađamo,

ali...

Ja ne učestvujem.

Pazi!

Da nas svađa ne posvađa.

Polako.

Potroši te šutnje.

Zapiši ih šuteći.

Ti šutiš sam.

Ja šutim u sebi.

Nego,

bojim se

da nas šutnje ne zašute.

 

 

ŠTO TI TREBA DA MI BRANIŠ SAN

 

/Tebi što kažeš:

"Da si normalna ne bi bila moja"/

 

Jednom ću

biti

njegova ljubavnica...

I nikom priznati neću.

Jednom ću se

udati, za njega.

I neću ga pitati

da li pristaje.

Obećavam.

Jednom ga

možda

prevarim.

Kažem možda.

Kad me zaboli muk.

Kada me uguši tišina.

Kad mi mir pobjegne.

Strast poleti. 

Jednom kada se udam za njega...

Eto, vidiš,

to je ono

kada te pitam,

kako si,

a ti vrisneš

nisam.

 

 

MILI MOJ, DRUGI PUT

       Nihadu Mešiću Riveru

 

Možda te iznenadim slijedeći

miris Baščaršije.

Pa te nađem u kući Maka,

naslonjenog na onu olovku,

koja je samo malo višlja od tebe,

dok te bez daha slušaju mnogi.

I nemoj da ostaneš bez teksta

ako me ugledaš

da sam navratila.

Ma ne.

Tebi se ne navraća.

Tebi se dolazi da pjesničarimo,

ljudujemo, sanjarimo.

Zaboravljene stihove vraćamo

smijehom

dok nas peckaju one slatke,

meni,

tvoje slane kifle

iz Imareta.

Vrele iz vrećice krademo

jedan od drugog.

Pa pod fenjerom mjesečevim

posijedamo na Njeno Veličanstvo

kaldrmu

(Još je pokvarili nisu)

iznad Sebilja, sve 'nako, svečano

obučeni.

Ogrnemo se Sarajevom,

snovima, stihovima

ljepotom i smijehom,

ne sluteći da to djeca iz nas vrište.

A Mak? Možda sa nekih visina,

čudom se čudi i sluša naš smijeh,

dok smjehujemo na putu

ka Telalu i Hajatu.

U kojem si ono ti?

Soba 204.

Ostalo su snovi.

 

 

KRLEŽINA ZEZALICA

 

Ti moj Bog Mars

izazivaš.

Mrzim Žohare oko sebe

preplavljuju , guše me.

Dovodiš me do Ruba pameti.

Teze za jednu diskusiju

slobodno upotrebi,

do novog našeg susreta

i upamti!

Ne volim nešto Krležu

“Andriću” moj...

Na sreću, nisam grofica,

nisi ni ti baron iz Glembajevih.

I neću da budem netko

koga nitko neće.

A ako napravim ipak Izlet u Rusiju

Ti ćeš biti pored mene. Valjalo bi

zajedno da je upoznamo.

Ja u Logoru, a ti? Gdje si?

Dovodiš me do Agonije

dok ti uporno govorim-

nisam pjesnik, nit’ esejista

a nisam ni novelista

ni romanopisac.

Čak ni drame ne pišem.

Ma ni novinar nisam.

Pusti me.

Hoću samo sanjar da budem

i da te volim.

Onako.

Mazno, željno, bludno

baš tebe...

Da, tebe, “Andriću” moj.

Da li si upamtio?

Hoću dnevnik o nama...