Igor Braca Damnjanovic

Born in Belgrade, Serbia, Igor Braca Damnjanovic writes aphorisms, poems, stories, and plays. He founded and edits “Sipak”, an online satirical magazine. His aphorisms have the classic two-part construction characteristic of jokes—first the set up, followed by the punchline—and the dark sarcastic humor characteristic of the Balkans.

APHORISMS

We’ve wasted enough time.

From now on, we’re doing nothing.

***

This is not the end.

There are two rock bottoms.

***

I got another clock.

I’m buying time.

***

I am not drunk.

You are two-faced!

***

I can’t believe it: I became an atheist.

***

I like listening to lies; there is some truth to that.

***

I got serious; I became a humorist.

(Translation, by James Geary and Sue Suncica Vilic)

ŽENSKO ĆUTANJE

Eh, žensko ćutanje,
Ni ne, ni da.
Ništa, samo praznina.

Ni napred, ni nazad.
Nigde!

Stojim u tom hladnom hodniku
Ne znam da li da uđem ili da se vratim!?

Kucam, ali ti ćutiš,
Izbegavaš da odgovoriš,
Skrivaš odgovor kao što se tajna ljubav prećutkuje.

Okrenem se i krenem ka izlazu,
Ali neki zvuk me vrati nazad.
Mislim da sam te čuo!?

Ponovo tišina...
Naslanjam uho na vrata, da čujem kako dišeš.
Ne čujem ništa!

Uplašen lupam, hodnikom odjekuje.
To ne lupaju ruke, to srce udara, utrobom odjekuje strah,
Odjekuje ljubav.
Ali, glasa nema.

Samo tišina, crna i duga,
K\' o tvoja kosa, k\'o tvoje oči.

Reči, ah, reči,
kako samo prazno zvuče kada se ne koriste.
I isto tako zvuče kada se koriste previše.
Reči, ah, reči,
Tvoje ime hodnikom zveči.

Naslonim uho, čujem smeješ se,
I ja se smejem sa druge strane.
Smejem se našoj ljubavi koja na sve drugo liči,
Osim na to.

Smejem se i ovome što radim,
Smejem se ljudima koji prolaze i čude se.
Smejem se njima i ujedno ih žalim jer nisu zaljubljeni.

Samo zaljubljen čovek je i srećan čovek.
Samo zaljubljeni vide plavo sunce i žuto nebo,
Samo oni čuju cvrkut dodoa i plač sirena.

Tišina, ćutnja, najduža ćutnja u mom životu.
Čujem kako mi srce odzvanja hodnikom,
Izašlo bi i otišlo nekud,
Što dalje od nas,
Od nas ludih,
Od nas zaljubljenih.

Ponovo prilazim vratima,
Naslanjam uho na tvoja vrata, plačeš.
Čujem kako plačeš, žališ njega.
Sećaš se njega i tuguješ.
Liješ suze za nekim koje je bio toliko „jak“
da te ostavi tek tako.
Muškarčina, šta li je!?

Ponovo tišina.
Vreme nam uzalud prolazi.
A, mi stojimo u mestu.

Žensko ćutanje me ubija!
Reci da i biću presrećan,
Reci ne i praviću se da sam čuo da
I opet ću biti srećan.

Reci bilo šta
Jer ćutanje me ubija!

TEBE GLADAN

Svako se jutro ja budim gladan,
Tebe gladan, a svega sit.
Bez tebe dan svaki je gadan
Kad tebe nema, izgubim nit.

Povuci konac, oparaj nebo
Sa sunca sada ti skini mrak
Kraj tebe vrele, ja sam ozeb\'o
Otvori oči pošalji zrak.

Kad tebe nema, s\' oblaka padam
Bez krila padam u ponor crn
U zvezde gledam, tebi se nadam
Budi mi ruža, a ja tvoj trn.

A, moju dušu sad pseta raznose
Ulice prazne čuješ li krik
Da se sakrijem u tvoje kose
Kao iz knjige omiljen lik.

I na uho da ti cvrkućem tiho
Poput slavuja opojni zvuk
Na tišinu ja sam davno navik\'o
U mom je srcu zavlado muk.

A, moje reči vetri raznose
Samo da tebi zametnu trag
A zli jezici glase pronose
Da tebi nisam ja više drag.