s
s
s
s
s
s

El contenido de esta página requiere una versión más reciente de Adobe Flash Player.

Obtener Adobe Flash Player

Goran Nedeljković
Nacionalidad:
Serbia
E-mail:
gnedeljkovic87@gmail.com
Biografia

Goran Nedeljković 

Goran Nedeljković rođen je 1987. godine u Beogradu. Završio je Petu ekonomsku školu, a potom i Ekonomski fakultet. Uporedo je završio i Visoku tehničku mašinsku školu i stekao zvanje inenjera informatike.

Objavio je knjige: „Doca: Priče iz ivota Milorada Doce Jankovića“ (koautorski sa Slavoljubom Jeremićem); „Učitelji ivota“ (2014.); zbirku pripovedaka „ivot ispod čekića“ (2015.); kao i novelu „Kornjačinosrce“ (2015.).

Radi kao profesor u Petoj ekonomskoj školi u Beogradu.

Član je Udruzenja knjizevnika Srbije.

e-mail: gnedeljkovic87@gmail.com

__________________________________

ODGOVOR

 

-          Majko, tu si! Došla sam da ti u lice kazem sve ono što mislim! – besna i crvena u licu, ušla je ćerka u kuću svojih roditelja pogledom trazeći majku.

-          Bog s tobom, kćeri, šta te je spopalo? – začuđeno upita majka.

-          Nemoj ti meni „Kćeri“! Znaš ti dobro šta mi je! Lagala si me godinama!

-          Smiri se, dete, i reci već jednom šta ti je.

-          Juče mi je sin došao u kuću sav uplakan. Pitam ga šta mu je, a on mi je kroz plač rekao kako naše mačke nema nigde. Pokušala sam da ga utešim kako je sigurno otišla negde u komšiluk i kako će se vratiti do mraka. Prošao je ceo dan i cela noć, a mačke nema. Onda sam počela da razmišljam o svom detinjstvu i došla sam do zaključka da smo mi istu mačku imali sve dok se nisam udala. Za trenutak sam pomislila kako je dozivela mnogo godina, a onda mi je sve postalo jasno! Ti si me lagala! Mačke si menjala, a ime zadrzavala i meni dozvoljavala da mislim kako je to jedna te ista! Kako si mogla!?

-          Ne, kćeri, nikada te nisam lagala! Samo sam uvek odgovarala na ono što si me pitala, a ne na ono što si podrazumevala. Na pitanje: „Gde je naš Zuća?“ odgovarala sam: „Eno ga napolju, idi po njega“. Nijednom me nisi pitala da li je to ista mačka. I zato, kćeri, vrati se kući i uvek odgovaraj samo na postavljeno pitanje. Tako će biti lakše i tebi i detetu. Roditelji postoje da svoju decu postepeno pripremaju na surovu borbu koja se zove zivot. U suprotnom bi sva nada uvela baš onda kada treba da cveta, a šarena polja postala zuta strnjika.

 

VEČITI SPAVAČ

U periodu vladavine leda i zime, on vreme provodi spavajući. Svetovi se mogu rušiti, snegovi topiti, vladari menjati, on će se samo okrenuti na drugu stranu i nastaviti sa beskrajnim blazenstvom sna, i tako sve do proleća – dok priroda svom snagom izvora zivota ne počne da se iznova budi i svo sivilo boji u radost, a svi problemi sliju se niz potok zajedno sa poslednjim ostacima snega i mrtvilom beline. Onda, kada je svima oko sebe najpotrebniji, probudi se i izađe iz jazbine samo da bi se uplašio sopstvene senke i nastavio sa započetim poslom dok se svi problemi oko njega ne reše sami od sebe. Radnja se ponavlja i sledeće zime, kao i naredne i tako u beskraj, sve dok mu glava ne postane preparirani simbol postojanja njegove vrste. Jer, on je medved.

 

KAKO JE ZMAJ POSTAO GUŠTER

 

Gordo uspravljajući glavu i graciozno mašući krilima kako bi osetio strujanje vazduha duboko među svim porama na kozi, leteo je gorostasni zmaj tamo gde ga je srce vodilo i zivot nosio. Daleko ispod njega ređali su se svetovi, Srednji i svi drugi, planine i jezera, sva ziva i prezivela bića kao i čitav dijapazon boja spram kojih je ostajao slep.

Dobro je poznavao sopstvenu snagu i moć. Samo dah bio dovoljan pa da čitav grad utone u vreli plamen iz kojeg povratka nema. Takođe, mali zamah repom mogao je doneti hitar i snazan udarac koji prekraćuje muke i zivotu daruje udovicu.

Prema svetu koji je gledao sa visine osećao je ravnodušnost. Za granicu do koje postoje ljudi, a od koje nastaju vilenjaci; da li nadleće stvorenja sa crnom ili crvenom krvlju; ona koja plašt mesečine skriva od skamenjenog jutra ili ona čija pohlepa razjeda tuđe sujete... Sve su to za njega bile samo tačkice koje se jedva naziru na dnu vidika.

Let otvara pogled duzinom celog horizonta. Svako ko se uzdigne dovoljno visoko da nonim prstima moze dodirivati vrhove planina nema potrebe da saginje glavu. Ispod se nalazi sve ono bi ga povuklo na dno, dok ga u vazduhu drzi jedino snaga njegovih krila. Pri letu si sasvim sam, a pri padu uvek očekuješ pomoć.

Prkosio je godinama, lovcima i izazovima. Pored britke pameti, oštrih očiju i istančanog njuha; imao je i kozu koju skoro nijedna oštrica nije mogla probiti.

Ipak, danas se na nebu više ne mogu videti zmajevi.

Na sve u zivotu mozeš biti spreman, ali ne i na sopstvene slabosti. One, po pravilu, budu uočene tek kada više povratka nema.

Zmajevi su prvobitno pravili gnezda na vrhovima planina gde se savladavanjem zemljinih prepreka ne moe stići. Tu su enke legle jaja iz kojih su se, dalje, nastavljale vrste. Jednog dana, dok je muzjak ljubomorno čuvao svoje ognjište, do gnezda je dogmizao sitni gušter, potpuno tiho, kako ne bi izazvao erupciju plamena kao posledicu ugrozavanja teritorije. Tek kada je prišao dovoljno blizu njegovom pogledu, otpočeo je sa svojom tuznom zivotnom pričom.

Rekao mu je tada kako i jedan i drugi potiču od istih predaka, da evolucija prema njemu nije bila blagonaklona kao prema familiji zmajeva, da mu smeta što je toliko sitan i što mu je mnogo vremena potrebno da izađe iz nečije senke te je njegov zivot, zapravo, jedna tuzna priča koja ne mora, nuzno, imati nesrećan kraj. Izlaganje je završio tako što je iskazao zelju da se povremeno druze.

Sve vreme pazljivo gledajući u stvorenje koje mu se, isprva, činilo toliko smešno, zmaj se nad njim sazalio. Prijateljski mu je otvorio vrata svog doma i poeleo dobrodošlicu.

Više se nisu razdvajali. Kad god bi poleteo, stavio bi svog malog prijatelja među kandze, pazljivo, kako ga ne povredio, ili mu je, čak, dozvoljavao da dogmize između njegovih krila i tako ga nosio međ’ oblake. Upoznavao ga je sa svetom kojem nije pripadao, pokazivao visine do kojih sâm nikako ne bi mogao da stigne i odvao mu tajne koje su jedino znali oni o čije se obraze maze oblaci.

Ono što od velike ljubavi nije mogao da vidi, pa čak ni da nasluti, bilo je to da njegov novi prijatelj pod okriljem noći ulazi u gnezdo i jede jaja koja su izlegale zenke. Slično bi se dešavalo i u situacijama kada bi on, zalsepljen poverenjem, poveravao gušteru na čuvanje ono što mu je bilo najsvetije kako bi se u lov išlo zajedničkim snagama.

Kada bi se šteta otkrila, kao krivac je uvek označavan neki slučajni preletač koji se bori za teritoriju time što će protivnika oslabiti iznutra; ili, pak, zenka koja, iz nepoznatih razloga, nekada pojede svoj porod.

Povezanost koju je zmaj osećao prema gušteru bila je toliko velika da nije ni mogla biti dovedena u pitanje njegova priča. Slepo je verovao svom prijatelju tako da je odmah snano zamahnuo krilima traeći osvetu. Zeđ za krvlju uspevao je da ugasi nakon što se susreo sa jednim, drugim ili ko zna kojim po redu pripadnikom sopstvene vrste koji se slučajno zadesio na pravcu njegovog besa. Krivca je video u svakom ko nije gušter.

Međutim, i nakon zadovoljene sujete proces uništavanja narednih generacija zmajeva nije prestao. U jednom trenutku, zmaj je odlučio da napadne i sopstvenu zenku i time pokuša da okonča beznadezan lov na maglu, ali pad u propast nije prestajao.

Ne zeleći da ugrozi sledeću generaciju, na nagovor guštera, odlučuje da visinu gnezda zameni tamom pećine, gde niko ne moe da mu nadleće dom i gde dušmani mogu stići samo frontalno. Ponovo ne vodeći dovoljno računa o svojim postupcima, doveo je do samog legla ovih gmizavaca sve ono što mu je najdrae i čime ga je blagoslovio zivot.

Sledeći njegov primer, svesni opasnosti opstanka vrste, to su učinili i drugi zmajevi iz njegovog legla kako bi zaštitili svoje najmilije.

Ohrabreni, odlazili su u beskonačno duge lovove, dok su gušterima ostavljali eliksir večnog zivota na čuvanje i zaštitu. Sve se to ponavljalo godinama, sve dok ih na celom svetu nije ostalo svega nekoliko, nesvesnih da su, sa zeljom za uništenjem drugih, u stvari, uništili sami sebe.

S obzirom na to da su počeli da zaziru jedni drugih, kao i zbog činjenice da su se osećali usamljeno, potpuno su se povukli u svoje pećine, odričući se letenja i vatre, kao i svih drugih stvari koje su bile svojstvene samo njima.

Vremenom su im krila zakrzljala, a, kao posledica starosti, počeli su i da se smanjuju. Na kraju su i sami postali gušteri.

 

 

 

 

Desarrollado por: Asesorias Web
s
s
s
s
s
s