Ivana Pekic Malimarkov 

Nox noctis

 

Kad su tišine najjasnije

dok mastilo osvaja haloalkin

jedreći nebom i presecajući talase oblaka

kao drakaris,

iznad; hladnim indigom obrisanih; belina

i svih tih obesmišljenih prostranstava,

obezvređenih a vrednih pobeda,

jer svaka je pobeda obezvredila bol,

dok je radost nosila oko vrata

kao najdivniju zlatnu ogrlicu

okovanu smaragdima.

I u tim Noćima,

kad tihovanja dobijaju

nove simfonije

da otćute najglasnije

sve ono što imaju da šapnu

i probude usnule Eone,

da se iz ništavila vinu

i dalje od nebesa,

negde dalje od najbližeg fokusa,

(a suviše daleko da bismo bili svesni

da ti predeli uopšte postoje

uljuljkana u Akashu)

tamo gde Ti i ja opštimo

na svim zaboravljenim jezicima

koje ćemo tek otkriti

u jednoj takvoj Noći

iz koje ćemo, neosetno,

kao Geotrupidae da se skortljamo

u sledeću Noć bez fanfara i najava

za novu obdanicu,

u jednoj takvoj Noći,

kad dnevni hodači drže

krvoločne horde

pod ključem,

naćićemo sebe.

I možda to nećemo biti MI,

ali ćemo više biti

nego što sada jesmo.

Ali, koga

sem nas

briga

za

to

?

 

 

Logos

 

I kad Kosmos;

sav treperav od snoviđenja;

kistom dotakne azurni rep te zvezde repatice

koja preleće:

pokušavajuči da isplete

one platinaste niti smisla;

one mimohode Rađanja, (ne)Življenja i Smrti,

da raspe tu prašinu

mnogih života u jednom,

mnogih lica u jednom oku,

mnogih bljeskova u samo jednoj iskri

obmanutih safirnih pomračenja...

A, evo,

tek nakon prođem

svim tim Mesečevim stazama

Prošle Budućnosti,

ja sa Kosmosom tkam reči prstima Sadašnjosti

i vidim kako bučno može biti

padanje mlečnih latica jasmina na površinu

svih tih ogromnih

plavih, purpurnih, lazulnih, zelenih voda,

kako tiho može zvučati najjači vrisak

dečje oduševljenosti onim zaboravljenim vrednostima,

kako divno može biti samo Umiranje

ako si makar na Tren;

ne mareći na Vreme;

istinski Živeo,

a kako grozno biva

kad ni u snovima ne bivaš

onako kako tvoj Impuls pleše

praveći piruetu Buđenja...

kako tvoje odsustvo misli

sakralno svetli u mraku i stvara sutone Rađanja

svih onih usnulih, žrtvovanih usana,

prosutih po pepelu reči,

kad se skupe u malene čestice... 

slučajna spajanja nespojivih Svetova...

I tek poneki Plamičak Krvotoka se;

grimizom Života Probuđen;

nadoveže na reči koje nisu našle put

od Srca, preko usana do zamiranja Svetlosti

po notnom sistemu Prabudućnosti,

po kome se note;

začete Energijom;

oslikavaju nerazunljivim redosledom,

ali...

Ko je još shvatio Logiku Duše?

 

 

Esse

 

Činilo se

Da je svet zamro

Suprasegmentalnim jecajem

Rasprsnutim na slogove

I oči su slepo pratile

Nepostojeću tačku

Besmisla.

Mi smo suviše mali

Da bismo bili veliki,

A ipak tako neprikosnoveno veliki

Da bismo bili mali.

Činilo se

Da su se zvezde mrvile

Pod tišinom neprobuđenog vulkana,

A lepet grimiza na krilima

Drevnih a bliskih sećanja

Opet kistom oslikavao

Nepostojeće oči

Apstarktnih 

Ideja.

Činilo se

Da smo bili sami

U distinkciji Ja i ja,

Lišeni poroznog,

A opet...

Preostale su težnje

Da bitišemo,

Dok smo zaboravljali

Da naprosto budemo.