Ivana Pekic Malimarkov
Nox noctis
Kad su tišine najjasnije
dok mastilo osvaja haloalkin
jedreći nebom i presecajući talase oblaka
kao drakaris,
iznad; hladnim indigom obrisanih; belina
i svih tih obesmišljenih prostranstava,
obezvređenih a vrednih pobeda,
jer svaka je pobeda obezvredila bol,
dok je radost nosila oko vrata
kao najdivniju zlatnu ogrlicu
okovanu smaragdima.
I u tim Noćima,
kad tihovanja dobijaju
nove simfonije
da otćute najglasnije
sve ono što imaju da šapnu
i probude usnule Eone,
da se iz ništavila vinu
i dalje od nebesa,
negde dalje od najblieg fokusa,
(a suviše daleko da bismo bili svesni
da ti predeli uopšte postoje
uljuljkana u Akashu)
tamo gde Ti i ja opštimo
na svim zaboravljenim jezicima
koje ćemo tek otkriti
u jednoj takvoj Noći
iz koje ćemo, neosetno,
kao Geotrupidae da se skortljamo
u sledeću Noć bez fanfara i najava
za novu obdanicu,
u jednoj takvoj Noći,
kad dnevni hodači dre
krvoločne horde
pod ključem,
naćićemo sebe.
I moda to nećemo biti MI,
ali ćemo više biti
nego što sada jesmo.
Ali, koga
sem nas
briga
za
to
?
Logos
I kad Kosmos;
sav treperav od snoviđenja;
kistom dotakne azurni rep te zvezde repatice
koja preleće:
pokušavajuči da isplete
one platinaste niti smisla;
one mimohode Rađanja, (ne)ivljenja i Smrti,
da raspe tu prašinu
mnogih ivota u jednom,
mnogih lica u jednom oku,
mnogih bljeskova u samo jednoj iskri
obmanutih safirnih pomračenja...
A, evo,
tek nakon prođem
svim tim Mesečevim stazama
Prošle Budućnosti,
ja sa Kosmosom tkam reči prstima Sadašnjosti
i vidim kako bučno moe biti
padanje mlečnih latica jasmina na površinu
svih tih ogromnih
plavih, purpurnih, lazulnih, zelenih voda,
kako tiho moe zvučati najjači vrisak
dečje oduševljenosti onim zaboravljenim vrednostima,
kako divno moe biti samo Umiranje
ako si makar na Tren;
ne mareći na Vreme;
istinski iveo,
a kako grozno biva
kad ni u snovima ne bivaš
onako kako tvoj Impuls pleše
praveći piruetu Buđenja...
kako tvoje odsustvo misli
sakralno svetli u mraku i stvara sutone Rađanja
svih onih usnulih, rtvovanih usana,
prosutih po pepelu reči,
kad se skupe u malene čestice...
slučajna spajanja nespojivih Svetova...
I tek poneki Plamičak Krvotoka se;
grimizom ivota Probuđen;
nadovee na reči koje nisu našle put
od Srca, preko usana do zamiranja Svetlosti
po notnom sistemu Prabudućnosti,
po kome se note;
začete Energijom;
oslikavaju nerazunljivim redosledom,
ali...
Ko je još shvatio Logiku Duše?
Esse
Činilo se
Da je svet zamro
Suprasegmentalnim jecajem
Rasprsnutim na slogove
I oči su slepo pratile
Nepostojeću tačku
Besmisla.
Mi smo suviše mali
Da bismo bili veliki,
A ipak tako neprikosnoveno veliki
Da bismo bili mali.
Činilo se
Da su se zvezde mrvile
Pod tišinom neprobuđenog vulkana,
A lepet grimiza na krilima
Drevnih a bliskih sećanja
Opet kistom oslikavao
Nepostojeće oči
Apstarktnih
Ideja.
Činilo se
Da smo bili sami
U distinkciji Ja i ja,
Lišeni poroznog,
A opet...
Preostale su tenje
Da bitišemo,
Dok smo zaboravljali
Da naprosto budemo.
